О Евтропију, евнуху и конзулу

БЕСЕДА ПРВА[1]

О Евтропију евнуху, патрицију и конзулу[2]

Вазда је, а понајвише сада, право време казати: Таштина над таштинама, све је таштина (Проп 1,2). Где је сад сво оно обиље сјаја конзулства? Где блиставе светиљке? Где аплаузи и хорови, радости и светковине? Где су венци и завесе (театарске)? Где врева градска и одобравања на тркама коњским, где додворавања гледалаца? Све одлепрша! Ветар, изненада почевши да дува, однесе лишће, а нама показа голо дрво како се надаље у самом корену љуља; јер настаде такав налет ветра да прети дрво из корена ишчупати и саме жиле покидати. Где су сада тобожњи пријатељи? Где су гозбе и вечеринке? Где оно јато чанколизa, целодневно точење чистога вина и свакојака умења куварa, где оне удворице (сваке) власти што све чине и говоре на угађање? Све то беше ноћ и сан, а када дође дан – нестаде; цветови то беху пролећни, а када пролеће прође сви увенуше, сенка то беше и мину, дим беше и развеја се, мехурови и распукоше се, паучина то беше и покида се. Зато без престанка да појемо, духовну ону изреку имајући на језику: Таштина над таштинама, све је таштина. Ту изреку ваља забележити на зидовима и огртачима, на тргу и у дому, на друмовима, капијама и вратима (градским), а пре свега у савести, и свагда се њоме бавити. Будући да за превару у пословима, маске и лицемерје, многи држе да је истина, ту изреку сваки треба и свакога дана да говори ближњему, за ручком и доручком, на скуповима, а и од ближњега да слуша: Таштина над таштинама, све је таштина. Нисам ли ти[3] непрекидно говорио да је богатство роб одбегли? А ти ниси трпео (да то говорим). Нисам ли говорио да је оно слуга незахвални? А ти не хтеде веровати. Гле, искуство самих ствари је показало како не само да је роб одбегли, нити само слуга незахвални, него и човекоубица; јер оно је сада удесило да дрхтиш и будеш у страху. Нисам ли ти – а ти си ме непрестано корио док говорим истину – рекао: „Ја сам ти пријатељ више од оних што ти се улизују, ја који обличујем, више бринем од оних што ти угађају“? Нисам ли тим реченицама дометао и то да су: ране вољно начињене од пријатеља веродостојније од пољубаца непријатеља? (Приче 27,6). Да си отрпео ране од мене, не би ти пољупци њихови изродили смрт ову; јер ране од мене (нанете) рађају здравље, а пољупци њихови ти удесише болест неизлечиву. Где су ти сада виноточци? Где су они што се шепуре на тргу и мимо све (друге) говоре небројене похвале (теби)? Одмаглише, затајише пријатељство (са тобом), твојом агонијом себи безбедност прибављају. Но ми не (чинимо) тако, него и када си у невољи не одскачемо од тебе, и сада те, палога, негујемо и дворимо. И Црква на коју си заратио рашири ти недра и прихвати те, а театри којима си ти служио, због којих си се неретко на нас зловољио, издадоше те и погубише. Па ипак, не престадосмо ти вазда говорити: „Што то чиниш? Лудујеш против Цркве и сaм себе низ стрмине гураш“, но ти си мимо свега тога протрчао. И коњске трке ти богатство потрошише, мач наоштрише (против тебе), а Црква, која је (од тебе) имала гнев твој недолични, свуда около трчи хотећи да те избави из (постављених ти) мрежa.

2. Па и ово сада говорим, не газећи лежећега, него хотећи да осигурам оне што стоје[4]; не рањеноме (сољу) трљајући ране, него оне још не рањене у сигурноме здрављу (хотећи) да сачувам; не потапајући онога што га таласи бацају, него поучавајући оне што плове под повољним ветром, да не постану утопљеници. А како то може бити? Ако имамо на уму промене људских ствари. И овај, наиме, да се уплашио промене, не би промену претрпео; но пошто он нити сaм од себе, нити по другима, не постаде бољи, онда бар ви који се дичите богатством (својим) извуците корисну (поуку) из његове несреће; јер ништа није крхкије од људских ствари. Стога, које год име човек да каже за непостојаност њихову, казаће мање од истине; да (каже): дим, трава ливадска, сан, цветови пролећни, како год да их назове, (управо) тако су привремени, и од (самог) ништа уистину ништавнији; а да нам заједно са ништавошћу (својом) доносе и стрмину многу, по овоме је очито. Ко је, наиме, од овога био узвишенији? Није ли богатством сву икумену надишао? Није ли се уздигао до самих највиших положаја (у царству)? Нису ли сви пред њим стрепели и дрхтали? Али гле, од сужања постаде јаднији, од слугу кукавнији, глађу мучен (постаде) од ништих потребитији, свакога дана мач наоштрени гледајући, и губилиште, и џелате, и одвођене на погубљење; он (сада) нити зна да је икада био у ономе уживању, нити саме зраке сунчеве види, него је усред подне, као у најгорој ноћи; окружен зидовима, као ослепљен је. Или боље: ма како да се трудимо, беседом нећемо моћи представити то страдање које он с правом трпи очекујући свакога часа да буде погубљен. Али, што нам уопште требају речи, када нам он сaм, као на каквој слици, јасно одсликава све то? Јер јуче, када по њега дођоше из одаја царских хотећи да га на силу одведу, и он прибеже свештеним сасудима, лице му беше, као и сада што је, ништа боље но у мртваца, а цвокот зуба, дрхтање и трепет тела, испрекидани глас и ослабели језик и изглед такви, какве обично имају (људи) душе скамењене (од страха).

3. А говорим ово, не ругајући му се, нити стајући му ногом (за врат) у несрећи, него хотећи да смекшам размишљање ваше, да вас наведем на самилост и убедим задовољити се овом насталом одмаздом. Будући да су многи код нас нечовечни, тако да и нама једнако пребацују што га прихватисмо у олтар; хотећи, дакле, да приповестима овим смекшам немање љубави код њих, објављујем страдања овога овде. И због чега се ти мили мој, реци ми, зловољиш? Што је, кажеш, у Цркву прибегао онај што је без престанка ратовао против ње. Због тога би, наиме, понајвише требало прославити Бога, што га је пустио да западне у толику изнудицу, е да га поучи и сили Цркве и човекољубљу: сили по томе што је ратујући против ње претрпео толику промену (на горе), а човекољубљу, по томе што сада она, против које је ратовао, истура пред њега (свој) штит, и што га је прихватила под крила своја и ставила у сваку сигурност, нимало му не злопамтећи претходне догађаје, него му недра своја раширивши са нежном љубављу многом. То је, наиме, блиставије од сваког трофеја победног, то је сјајније од победе, то Јелине преобраћа, то Јудеје постиђује, то показује блиставост лица њенога, то што она узевши непријатеља у заробљеништво, њега штеди и онда кад су га сви занемари-ли, она једина, као нежна мати, сакри га под засторе своје, стаде пред гнев царски, пред гнев народни, пред мржњу неподносиву, то је украс жртвенику[5]. Какав је, кажеш, украс то што се човек проклет, похлепан и грабљив залепио за жртвеник? Не говори то! И блудница се дотаче ногу Христових, она силно скверна и нечиста; но то што се збило није био прекор Исусу, него тајна и хвалоспев велики, јер она нечиста није нашкодила Њему чистоме, него је Чисти и непорочни њу клету блудницу тим дотицањем чистом учинио. Никако не злопамти, о човече! Слуге смо Онога што док Га распињу говори: Опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23,34). Али он је, кажеш, прибежиште овдашње озидао писмима и законима различитим. Али гле, на самим делима је познао шта је учинио, и сaм је први тај закон погазио, тиме што је сада учино постао је призор читавој икумени, те сад и ћутећи испушта глас свима овде присутнима, (глас који говори): „Не чините исто што и ја, да не пострадате као ја!“[6] Учитељем се показа том несрећом, жртвеник светлост велику пусти, и сада после овога јави се заиста страшним, јер лава свезанога држи; будући да би и икони царској велики украс био, не када на престолу, огрнут у порфиру и са круном (на глави) седи само цар, него и када под ногом царском леже варвари са позади везаним рукама и глава доле погнутих.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов прве Беседе на грчком гласи: Ὁμιλία εἰς Εὐτρόπιον Εὐνοῦχον Πατρικίον καὶ Ὕπατον. Њен латински назив је: Homilia in Eutropium eunuchum patricium ac consulem, или скраћено: In Eutropium. Грчки тест у PG 52, 391-396.

[2] Евтропије је започео своју каријеру као евнух на двору Теодосија I. После Теодосијеве смрти 395. године удесио је да нови цар, седамнаестогодишњи Аркадије, узме за жену Елију Евдоксију (која ће имати важну улогу у прогону Златоустог), спречивши покушај моћнога Руфина да своју кћер уда за младог, неискусног цара, иначе човека слабе воље. Након тога, он се брзо уздигао до положаја царевог најближег саветника и чувара царске ложнице. Године 398. био је заповедник над војском која је у Јерменији победила Хуне. После тога му је пошло за руком да постане први евнух који је постао конзул, као и да добије титулу патриција. Изгледа да је управо на његов наговор цар 398. Године довео Златоустог, тада већ проповедника на гласу, из Антиохије у Константинопољ. Његов избор за конзула, међутим, изазвао је негодовање, тако да је Гајна, заповедник најамникa Готa, уз сарадњу царице Евдоксије (исте оне којој је Евтропије „средио“ да се уда за цара), издејствовао његов пад већ следеће године након што је постао конзул, тј. 399. Најпре је био протеран на Кипар, али је убрзо отуда враћен и обезглављен под оптужбом ношења царске одеће. Остао је упамћен по окрутности и похлепи. Беседа је, дакле, казана 399. Године у Константинопољу.

[3] Овде се Златоусти непосредно обраћа Евтропију, којега је добро познавао и који у страху лежи у олтарском простору држећи се за стуб, што је био знак тражења „азила“.

[4] Надаље се Златоусти опет обраћа народу.

[5] Тј. олтару црквеном.

[6] Евтропије је гонећи своје противнике упорно настојао да Цркви укине право азила, како би им одузео и то последње прибежиште и лакше им дошао главе. Златоусти је, међутим, то право истрајно бранио. Као што видимо, на крају је и сâм Евтропије био принуђен да заштиту од прогона затражи код Олтара црквеног